12 pravila u kuhinji….smisao, vatra i red
Između plamena, smisla i domaćeg stola
U kuhinji, sve počinje vatrom.
Ne onom koja tinja na šporetu, već onom unutrašnjom onom koja se zapali prvog dana kada uđeš u kuhinju i osetiš miris maslaca na tiganju, zvuk sečenja luka, ritam noževa koji udaraju o dasku.
Tada, dok drugi vide samo posao, ti osetiš poziv.
Ali negde između te prve varnice i godina provedenih pod toplotom reflektora, između servisa i privatnih večera koje nikada nisi stigao, između želje da stvoriš nešto savršeno i potrebe da jednostavno budeš prisutan dogodi se život.
I tu počinje priča ove knjige.
Kuvanje nije samo zanat.
To je psihologija u pokretu, umetnost disanja pod pritiskom, laboratorija emocija.
Šef kuhinje nije samo vođa on je strateg, psiholog, umetnik i često terapeut sopstvenog tima.
U jednom danu mora da motiviše, da smiri, da inspiriše, da razume, da prepozna kada neko puca i da istovremeno isporuči savršen tanjir.
To je balans na ivici oštrice noža: profesionalnost i strast, kontrola i eksplozija, uspeh i umor.
Psihologija nas uči da svaka osoba ima potrebu za smislom, pripadanjem i ostvarenjem.
U kuhinji, sve te potrebe stoje u jednoj tavi i ako ih ne znaš pravilno rasporediti, izgorećeš.
Jordan Peterson piše da je „život haos koji traži red“, a retko gde se to vidi jasnije nego u kuhinji punoj dima, vatre i glasova.
Viktor Frankl bi rekao da smisao ne pronalazimo u miru, već u borbi u trenutku kad znaš zašto kuvaš, iako ti je telo na ivici.
A Daniel Goleman bi dodao da pravi lider nije onaj koji viče najglasnije, već onaj koji oseća, razume i zna da prepozna tišinu između redova.
Ali, ovo nije samo knjiga o poslu.
Ovo je knjiga o čoveku koji u kuhinji traži smisao i o tome kako se taj smisao preliva u porodicu, u prijateljstva, u sopstveni mir.
Jer pravi izazov nije u tome da napraviš savršen tanjir, već da napraviš balans između vatre koju nosiš na poslu i topline koju gradiš kod kuće.
Uloga šefa nije samo da vodi tim već i da nauči da se posle smene vrati sebi, svojoj porodici, svojoj tišini.
Da zna kada treba da zapoveda, a kada da zagrli.
Da shvati da uspeh bez domaćeg stola nema ukus.
Ova knjiga je zato napisana kao most između tri sveta:
- sveta psihologije, koji objašnjava unutrašnje mehanizme strasti, discipline i smisla,
- sveta profesionalnog kuvanja, sa svom njegovom lepotom, besom, adrenalinom i suzama,
- i sveta porodičnog života, gde se ta vatra pretvara u mir u večeru sa onima koje voliš.
On je i poziv mladima da razumeju da šef kuhinje nije samo čovek u belom s kapom već vođa koji uči da vlada sobom pre nego što vlada drugima.
I podsetnik starijima da se sete mirisa zbog kojeg su uopšte počeli da kuvaju, i pogleda zbog kojeg sve to ima smisla.
Kuhinja, na kraju, nije samo mesto gde se sprema hrana.
Ona je ogledalo karaktera.
U njoj vidiš kako se čovek nosi s pritiskom, kako reaguje kad gori tiganj, kad kasni porudžbina, kad neko pogreši.
U njoj vidiš razliku između onih koji kuvaju da bi preživeli i onih koji kuvaju da bi živeli.
I zato ovih 12 pravila u kuhinji nisu samo lekcije o hrani.
Ona su lekcije o životu, o smislu, o odnosima i o ljudskosti.
Jer onaj ko nauči da pravi red u kuhinji, često nauči i da pravi red u sebi.
„Kuvanje nas uči da svaka vatra može postati toplina, ako znaš kako da je gajiš.“
Ovo je knjiga o toj vatri.
O ljudima koji je nose.
I o životu između tanjira i zagrljaja.
Vatra, red i smisao
Sve velike istine u životu počinju jednostavno.
Kod mene je to bio miris luka na tiganju.
Zvuk ulja koje šušti, tišina pre nego što proključa voda, pokret ruke koji ne zna zašto to radi, ali oseća da je to – pravo.
Tako sam prvi put razumeo da kuvanje nije posao.
To je poziv.
Kuhinja me je naučila svemu onome čemu život nije stigao da ćutim kad je vruće, da mislim kad svi viču, da stojim uspravno kad drugi beže.
U kuhinji nema prostora za iluziju.
Ako pogrešiš, vidi se odmah.
Ako si lenj, jelo te odaje.
Ako lažeš, tanjir to pokaže.
Zato je kuhinja najpoštenije mesto na svetu.
Ona ne prašta, ali i ne laže.
Ako joj daš sve, daće ti nazad mir.
Ako joj daš napola, uzme sve što imaš.
Ljudi često misle da su šefovi kuhinje rođeni s receptima, talentom i ukusom.
Ali istina je drugačija.
Mi se kalimo u vrelim danima, u opekotinama i promašajima.
Niko ne postaje chef zato što voli da kuva – postaješ chef zato što ne umeš da odustaneš.
Kada svi misle da je kraj, ti gledaš tiganj koji dimi i kažeš sebi: „Još samo ovaj servis.“
I tako godinama.
Sve dok ne shvatiš da nisi samo kuvao jela, kuvao si sebe.
Svaka kuhinja ima svoj haos.
Svaki život ima svoj servis.
Pitanje je samo da li umeš da uvedeš red.
To je tanka linija između ludila i umetnosti.
Između besa i kontrole.
Između ega i stvaranja.
Psihologija bi to nazvala „integracijom kontrasta“.
Ja to zovem – biti chef.
Jer chef nije onaj koji naređuje.
Chef je onaj koji zna da vatru pretvori u disciplinu, a pritisak u tišinu.
Ko zna da vodi, ne zato što mora, nego zato što ne može drugačije.
Mnogi će reći da je ovaj posao surov.
Jeste.
Kuhinja ne zna za rođendane, godišnjice, praznike.
Dok drugi slave, ti meriš temperaturu mesa i pitaš se da li će gost primetiti da si večeras umorniji nego juče.
Ali upravo u toj surovosti leži i čudo.
Kada jednom shvatiš da si sposoban da daš sve, bez garancije da će iko primetiti tada postaješ slobodan.
Jer si naučio da ne kuvaš zbog priznanja, nego zbog istine.
Sve što sam prošao restorane, brodove, kontinente nije bilo putovanje kroz gastronomiju, već kroz ljudsku prirodu.
Video sam kako ego ruši timove, kako tišina spaja ljude, kako jedan dobar pogled šefa vredi više od stotinu rečenica.
I kako, posle svih godina, najveća mudrost ostaje ista:
nije važno šta kuvaš, nego s kakvim srcem kuvaš.
Danas, kada se vratim kući posle servisa, otvorim prozor i udahnem miris obične supe.
U tom trenutku shvatim da se ceo život svodi na balans između vatre i doma.
Da je uspeh ništa bez mira.
Da se sreća ne meri menijem, već tišinom kojom završavaš dan.
I zato ova knjiga nije napisana da bi učila o receptima.
Nego o redosledu u kuhinji, u mislima, u životu.
O načinu da u vatri pronađeš smisao, a u haosu sebe.
Jer kuvanje, baš kao i život, nije trka za savršenstvom.
To je neprekidno vraćanje jednostavnosti.
Vodiš druge, stvaraš, gradiš, grešiš, ponavljaš sve dok ne shvatiš da se istina o tebi krije u onome što radiš kad niko ne gleda.
U tom trenutku postaješ chef.
Ne zato što imaš titulu.
Nego zato što si naučio da tvoja vatra greje, a ne da gori.
„Vatra ne zna razliku između strasti i besa, to moraš da naučiš ti.“
Za još edukativnog sadržaja pogledajte na www.chefdragomir.com
