Pravilo #2: Hrani sebe jednako pažljivo kao što hraniš druge
Postoji trenutak u karijeri svakog kuvara kada prestaneš da osećaš glad.
Ne zato što si sit, već zato što si zaboravio kako je to jesti s mirom.
U tom trenutku, shvatiš da si hranu pretvorio u obavezu, a ne u izvor života.
To je tanka granica između strasti i sagorevanja.
Dugo sam mislio da snagu meriš brojem sati koje možeš izdržati bez odmora.
Na kruzerima, gde dan počinje pre nego što sunce izađe i završava se kad svi već spavaju, verovao sam da je izdržljivost znak veličine.
Radio sam po 16 sati, šest meseci bez prekida, s osmehom koji je bio više navika nego emocija.
Naučio sam sve o organizaciji, sistemu, preciznosti.
Ali ono što nisam naučio bilo je kako da zastanem.
Kada sam po prvi put imao slobodan dan posle dugog perioda rada, nisam znao šta da radim s tišinom.
Sedeo sam u sobi, gledao u zid i shvatio da ne znam ko sam bez ritma servisa.
To je trenutak kad razumeš koliko tanka može biti linija između profesionalne strasti i unutrašnje praznine.
Hrani sebe.
To ne znači luksuz, putovanja, vina i odmore.
Znači dati sebi vreme da dišeš.
Da pojedeš obrok bez žurbe.
Da pogledaš more bez razmišljanja o meniju.
Da saslušaš prijatelja bez da proveravaš porudžbine.
U kuhinji učimo da je „gost uvek na prvom mestu“.
Ali ono što retko ko kaže jeste da šef koji ne zna da nahrani sebe postaje otrov za svoj tim.
Kada si iscrpljen, i tvoj ton menja ukus.
Kada si gladan, i tvoje odluke postaju gorke.
Nauka to objašnjava jednostavno
mozak pod stresom smanjuje sposobnost empatije i kreativnosti.
Ali kuvar to zna i bez nauke.
Zna po tome što se sve oko njega počne raspadati: ukusi, tim, komunikacija, mir.
Jer ako ne neguješ unutrašnju vatru, ona postaje dim.
Kroz godine, naučio sam da briga o sebi nije slabost.
To je profesionalna obaveza.
Upravo onako kako brineš o oštrini svog noža, moraš brinuti i o oštrini svog uma.
Kada se um zamuti, ni najskuplji nož ne pomaže.
Jednom, tokom dugog servisa na brodu, posle petnaest sati rada, bio sam na ivici snage.
Sve je išlo brzo porudžbine, signali, toplotа, buka.
Odjednom sam primetio da više ne osećam ni miris hrane.
Ništa. Samo prazninu.
Tada sam shvatio da ne smem dopustiti da kuvanje postane mehaničko.
Jer kuvanje bez osećaja nije više kuvanje, to je industrija.
Tog dana sam odlučio da uvedem pravilo za sebe:
svaki dan, bez obzira gde sam, morao sam pojesti makar jedan obrok mirno.
Bez stresa, bez buke, bez posla.
Bio to komad hleba s maslacem ili tanjir supe.
Taj obrok bio je moj trenutak ponovnog disanja.
Moj tihi ritual zahvalnosti.
Postoji jedna stara istina:
„Ko ne zna da nahrani sebe, ne zna da nahrani druge.“
To ne znači sebičnost, već razumevanje da samo ispunjen čovek može davati.
Isto kao što umoran šef ne može motivisati tim, ni prazan čovek ne može stvoriti ukus koji dodiruje dušu.
Nekad pomislim da su svi veliki kuvari zapravo učitelji balansa.
Ne između slano i slatko, već između davanja i očuvanja.
Između ambicije i mira.
Između onoga što duguješ svetu i onoga što duguješ sebi.
Kad sam otvorio svoj prvi lokal u Beogradu, mislio sam da ću konačno moći da radim po svom ritmu.
Ali ubrzo sam shvatio da ritam ne diktira posao nego tvoj um.
Ako si stalno u stanju žurbe, svaki projekat postaje trka.
Ako si prisutan, i najobičniji sendvič postaje umetnost.
Zato danas, gde god da radim pa makar i na ledu Antarktika uvek započinjem dan jednostavno:
čaša vode, nekoliko trenutaka tišine i misao:
„Hrani sebe da bi mogao hraniti druge.“
To nije samo poruka, to je princip opstanka.
Kuhinja te uči da deliš ali život te uči da ne smeš davati dok si prazan.
„Najveći luksuz nije skupi obrok već mogućnost da jedeš u miru.“
Nauči da nahraniš svoje telo. Nauči da nahraniš svoj um. Nauči da nahraniš svoju tišinu.
Jer samo sit čovek može kuvati iz ljubavi.
A samo miran čovek može voditi druge kroz vatru.
Za još edukativnog sadržaja pogledajte na www.chefdragomir.com
