Pravilo #7: Budi tamo gde su tvoje ruke, prisutnost kao najvažniji začin
U kuhinji sve počinje dodirom.
Ruka na dasci, ruka na nožu, ruka koja meri, seče, prevrće, oblikuje.
Ali ako um luta, ruka to oseti.
U tom trenutku, kuvanje prestaje biti stvaranje i postaje mehanika.
Zato pravi kuvar mora naučiti da bude tamo gde su mu ruke.
Postoji stanje koje psiholozi zovu “flow” potpuna uronjenost u ono što radiš.
U kuhinji, taj trenutak se javlja kad nestane buka u glavi.
Kada ti i tvoja radna površina postanete jedno.
Čuješ svaki pokret, osećaš svaki miris, vidiš svaki detalj kao da je uvećan pod svetlom pažnje.
To je meditacija u pokretu disciplina prisustva.
Ali do tog stanja ne dolaziš brzo.
Potrebne su godine buke da bi naučio da čuješ tišinu.
Potrebne su hiljade pokreta da bi jedan postao svestan.
Sećam se jutara na brodu, dok je sve još spavalo, a ja stajao sam u kuhinji.
Zvuk mora kroz metalne zidove, tiho cvrčanje ulja, nož koji seče povrće u ritmu disanja.
U tim trenucima nisam razmišljao o meniju, ni o servisu, ni o planovima.
Samo o sledećem rezu.
Jedan, pa drugi.
Svaki pokret savršen u svojoj jednostavnosti.
To je bio moj oblik molitve.
Prisutnost je najređi začin današnjeg vremena.
Svi žure.
Svi gledaju dalje, u sledeći cilj, sledeći tanjir, sledeći post.
Ali dok juriš za sledećim, propuštaš sadašnji.
A sadašnji trenutak je jedini u kojem ukus postoji.
Jednom sam gledao starog ribara na jugu Italije.
Sedeli smo na molu dok je čistio ulov.
Pokreti su mu bili spori, tihi, svesni.
Nije žurio, nije se trudio da impresionira.
Samo je bio prisutan.
I u tom miru bilo je više mudrosti nego u bilo kom kuvarskom kursu.
Shvatio sam da kuvar i ribar dele istu tajnu da svaki pokret ima smisao samo ako mu posvetiš pažnju.
Danas mnogi žele da budu „veliki šefovi“.
Ali veličina se ne meri time koliko vodiš drugih, nego koliko vodiš sebe.
Jer ako nisi prisutan u onome što radiš, ni najskuplji sastojci ne mogu te spasiti od praznine.
Možeš imati tehniku, slavu, savršen meni ali ako nisi „tu“, to se oseti.
Gost možda ne zna zašto, ali tanjir ne diše.
Prisutnost se oseća.
Isto kao što se oseti ljubav.
To je začin koji ne možeš napisati na receptu, ali menja sve.
Massimo Bottura jednom je rekao:
„Kada gledaš kroz prozor dok kuvaš, hrana izgubi dušu.“
To ne znači da ne treba da sanjaš nego da snovi imaju vrednost samo ako ih kuvaš s pažnjom u sadašnjosti.
Jer svako jelo koje stvaraš, ako si istinski prisutan, postaje svedočanstvo tvog duha.
Život van kuhinje
Mnogi misle da je lako odvojiti posao i privatni život.
Da posle servisa možeš zatvoriti vrata i postati „neko drugi“.
Ali ako si chef, znaš da to nije moguće.
Kuhinja te oblikuje.
Ona postane tvoj ritam, tvoj način razmišljanja, tvoje disanje.
Kada naučiš da budeš prisutan u kuhinji, taj princip polako prelazi i u život van posla.
Počneš da vidiš svet kao produžetak kuvanja:
ljude kao sastojke, odnose kao kombinaciju ukusa, vreme kao proces sazrevanja.
U porodici naučiš isto što i u timu da ništa ne ide silom, da pažnja stvara red, da ljubav zahteva strpljenje.
A u prirodi vidiš ono što ti kuhinja svakodnevno dokazuje: da sve ima svoj ritam, svoj trenutak i svoju meru.
Zato pravi chef nikada nije „izvan posla“.
On nosi kuhinju u sebi, ne kao obavezu, nego kao svedočanstvo.
Kada kuva za goste, on uči o sebi.
Kada kuva za sebe, on leči ono što svet ne vidi.
Kada kuva za porodicu, on spaja sve ono što je u njemu razdvojeno.
U početku sam pokušavao da razdvojim svetove da odvojim „posao“ od „života“.
Ali svaki put bih se vraćao istom zaključku:
to što jesi u kuhinji, to si i van nje.
Ako si nervozan u poslu, bićeš nervozan i u životu.
Ako si pravedan prema timu, bićeš pravedan i prema porodici.
Ako si u stanju da slušaš vatru, znaćeš da slušaš i ljude.
Kuhinja nije izolacija ona je ogledalo.
U njoj vidiš ko si stvarno.
A sve što naučiš u kuhinji, poneseš sa sobom.
Zato u poslednjim godinama, kada se vratim kući posle dugih dana, više ne osećam potrebu da bežim od posla.
Umesto toga, primećujem da ono što mi je kuhinja dala sada koristim u životu:
strpljenje, fokus, razumevanje ritma, i onu najvažniju lekciju da svaka vatra, ako joj priđeš s mirom, postaje izvor topline, ne stresa.
Kada tako živiš, sve postaje jedno.
Tanjir i razgovor, kuhinja i dnevna soba, posao i ljubav.
Ništa nije odvojeno sve je samo deo jednog toka pažnje.
„Život van kuhinje ne počinje kad ugasiš šporet on počinje kad naučiš da budeš prisutan i van njega.“
Jer kuvar koji zna da bude prisutan kod kuće,
zna da kuva sa dušom i na poslu.
Jer prisutnost nije profesija to je način življenja. A pravi chef nikada ne kuva samo hranu. On kuva vreme, iskustvo, i smisao.
Za još edukativnog sadržaja pogledajte na www.chefdragomir.com
