Pravilo #8: Nauči da izgubiš bitku ali nikada ukus
U kuhinji, kao i u životu, ne postoji savršen servis.
Uvek nešto krene po zlu sos proključa previše, meso izgubi nijansu, neko zakasni, neko pogreši.
Ali prava vrednost chefa ne meri se po tome koliko puta je sve ispalo savršeno,
nego po tome šta radi kada nije.
Kad si mlad, svaka greška ti deluje kao kraj sveta.
Sećam se svojih prvih godina svaka loša kritika, svaka povratna porudžbina, svaka primedba gosta bolela je kao udarac u stomak.
Mislio sam da moram biti nepogrešiv.
Ali s vremenom sam shvatio: nepogrešivost nije znak majstorstva već straha.
Strah da pogrešiš znači da ne veruješ da možeš da rasteš.
Jednom sam, na kruzeru, tokom večere za 400 gostiju, pogrešno izračunao vreme za pečenje jagnjetine.
Bila je to sitnica na papiru ali u praksi, katastrofa.
Kasnio sam 20 minuta, dok je ceo servis čekao.
Znoj mi je kapao niz vrat, sve je pucalo po šavovima.
Tada sam prvi put osetio onu brutalnu istinu: nema gde da pobegneš.
Nema “sutra”. Nema “pauze”.
Imaš samo sada i način da reaguješ.
Nisam pokušao da sakrijem grešku.
Izašao sam, pogledao tim i rekao: „Kasnimo. Moj propust. Idemo dalje.“
Ništa više.
Nisam se branio, nisam objašnjavao.
I svi su me pogledali i nastavili bez reči.
Taj trenutak je promenio način na koji gledam vođstvo.
Priznavanje greške ne ruši autoritet ono ga stvara.
Od tada, svaku grešku posmatram kao začin koji nisam planirao ali može da promeni ukus u nešto novo.
Neke od najboljih ideja u mojoj karijeri rodile su se iz pogrešnih poteza.
Ponekad se ukus koji ne ispadne „po planu“ pretvori u nešto bolje nego što si zamislio.
U tome je čar ne u savršenstvu, već u otvorenosti.
Neuspeh te uči fleksibilnosti.
Uči te da se ne držiš ukočeno ideja, nego života koji se menja.
Kuhinja je najiskrenije učilište poniznosti.
Možeš biti na vrhu sveta ujutru, a uveče ponovo na početku.
Jednog dana te hvale, drugog dana te kritikuju.
Ali ako u svemu tome sačuvaš svoj unutrašnji ukus, ne možeš izgubiti.
To je ono što ljudi ne razumeju kad govore o „uspehu“.
Uspeh nije zvezda, nije nagrada, nije aplauz.
Uspeh je kad nakon poraza, nakon umora, nakon pogrešnog dana možeš opet stati pred tiganj i reći:
„Hajde da pokušamo ponovo.“
Sećam se kada sam otvarao svoj prvi lokal u Beogradu.
Bilo je entuzijazma, energije, ideja.
Ali realnost nije imala razumevanja za romantiku.
Greške su se nizale, budžeti su pucali, umor je postajao stalni saputnik.
Bilo je trenutaka kad sam se pitao: „Vredi li?“
Ali svaki put, kada bih ponovo ušao u kuhinju i osetio miris luka i maslinovog ulja, znao sam odgovor.
Vredi.
Ne zbog uspeha, već zbog smisla.
Tad sam naučio da svaka izgubljena bitka ima ukus gorak, ali potreban.
Bez nje, nikada ne bi znao cenu pobede.
Greške su kao so.
Previše uništi jelo.
Ali bez njih sve ostaje bljutavo.
Moraš da naučiš pravu meru.
Ne da izbegneš neuspeh, nego da ga razumeš.
Veliki Thomas Keller jednom je rekao da „najbolji kuvari nisu oni koji nikada ne greše, nego oni koji brže nauče iz grešaka“.
To je suština.
Kuhinja ti ne oprašta, ali ti daje priliku da postaneš bolji svakog dana.
Ako znaš da slušaš.
Isto je i u životu.
Kad izgubiš prijateljstvo, posao, mir ne gubiš sve.
Gubiš ono što je trebalo da ode.
Ali ako zadržiš ukus, ako zadržiš ljubav prema onome što radiš,
onda nisi izgubio.
Samo si naučio novi balans.
Jer u kuhinji, kao i u životu, pobeda nije kad sve ispadne savršeno.
Pobeda je kad iz haosa izađeš dostojanstveno.
Kad nisi izgubio sebe u pokušaju da sve bude pod kontrolom.
„Greške su deo recepta. Samo onaj koji kuva bez straha, zna pravi ukus života.“
Nauči da izgubiš bitku. Ali nikada ne gubi ukus.
Jer ukus je tvoja istina. On ostaje i kad sve drugo nestane.
Za još edukativnog sadržaja pogledajte na www.chefdragomir.com
