Pravilo #9: Nauči da deliš znanje jer znanje koje zadržiš, gubi ukus
U kuhinji ne postoji „moje“znanje.
Sve što znaš, neko ti je jednom pokazao.
Kako da držiš nož. Kako da paziš na vatru.
Kako da prepoznaš momenat kad je nešto „baš kako treba“.
Naučio si to posmatrajući, slušajući, grešeći i zahvaljujući nekome ko je imao strpljenja da te nauči.
Zato pravi chef zna: znanje nije oružje, već kruh koji se deli.
Kad si mlad, znanje doživljavaš kao tajnu.
Misliš da moraš sve čuvati za sebe recepte, tehnike, trikove.
Da te ono čini posebnim.
Ali s godinama shvatiš da tajne nisu važne.
Važno je iskustvo koje prenosiš.
Jer kad naučiš nekog drugog, ti ne gubiš znanje ti ga umnožavaš.
Sećam se svog prvog mentora. Bio je strog, ali pravedan.
Nije govorio mnogo, ali kad bi nešto rekao, svaka reč imala je težinu.
Naučio me je da pravi učitelj nije onaj koji te hvali,
nego onaj koji te tera da pronađeš odgovor sam.
Kad bih pogrešio, nije mi objašnjavao odmah zašto pustio bi me da shvatim.
To je lekcija koju sam dugo nosio:
nikad ne uzimaj drugome mogućnost da sam otkrije svoj put.
Kada sam postao šef, video sam koliko je teško biti dobar mentor.
Lakše je narediti nego naučiti. Lakše je kritikovati nego voditi.
Ali ako ti je cilj da izgradiš ljude, a ne samo servis moraš znati da vidiš više od trenutka.
Jer mladi kuvar koji danas pogreši, sutra može postati tvoj najveći ponos.
Mentorstvo u kuhinji nije samo prenošenje tehnike.
To je vrednost koja oblikuje čoveka.
Naučiš ih da poštuju prostor, kolege, tišinu, vatru, sastojke.
Da razumeju da iza svakog tanjira postoji ruka, vreme i emocija.
I kad to razumeju postanu ne samo bolji kuvari, nego bolji ljudi.
Ali, moraš biti iskren: ne možeš učiti druge ako sam nisi spreman da nastaviš da učiš.
Mnogo puta me život podsetio na to.
Pomislio bih da sve znam i onda bi došao neko mlađi, sa svežom idejom, i oborio me sa nogu jednostavnošću.
To je lepota ovog posla:
nikada ne postoji kraj učenja.
Zato oni koji misle da su „dovoljno dobri“ počinju da stagniraju.
U tom smislu, mentorstvo je dvosmerna ulica.
Učiš druge ali oni uče tebe strpljenju, otvorenosti, i poniznosti.
Kao što se testo diže samo kad ima prostora, tako i ljudi rastu samo kad ih pustiš da dišu.
Jednom sam imao mladog pomoćnika koji je sve radio pogrešno.
Prebrzo, previše nervozno, stalno bi prosipao, grešio, gubio fokus.
Umesto da ga kritikujem, počeo sam da radim pored njega, u tišini.
Nisam objašnjavao samo sam mu pokazivao.
Nakon nekoliko dana, sam je rekao:
„Shvatio sam sve si mi pokazao bez ijedne reči.“
To je trenutak kad znaš da neko raste.
Ne zato što si mu rekao kako, nego zato što si mu pokazao zašto.
U eri društvenih mreža, gde svi žele da izgledaju kao učitelji pre nego što stvarno nauče,
najveća hrabrost je ostati učenik.
Deliti znanje bez potrebe da te neko slavi.
Učiniti da neko drugi zablista i znati da si ti imao deo u tome.
To je prava veličina.
I to je ono što nedostaje današnjem svetu kulinarstva:
iskrena želja da se prenese znanje bez ega.
Uvek sam govorio mladima: „Ako znaš nešto što drugi ne zna tvoja dužnost nije da to čuvaš, nego da to preneseš.“
Jer znanje koje zadržiš u sebi postane ustajalo.
Ali znanje koje podeliš postane sveže, živo, korisno.
Tako se gastronomija menja, evoluira, raste.
U jednom intervjuu Marco Pierre White je rekao:
„Šef koji zadržava znanje je kao svećnjak koji krije plamen.“
Taj plamen gori samo za njega, ali ne greje nikoga.
A kuhinja, kao i život, nije o tome da sijaš sam nego da zapališ svetlo i drugima.
Danas, kad uđem u kuhinju sa mlađima, ne gledam koliko znaju, nego koliko žele da nauče.
Jer znanje možeš preneti svakome ali radoznalost mora doći iznutra.
Moj zadatak je samo da je podržim.
Da stvorim prostor gde se ne plaše greške, gde mogu da uče bez straha, gde rast ne zavisi od ega, već od želje da budu bolji.
Kad takav tim sazri, desi se nešto prelepo:
ti postaneš višak i to je znak da si uradio sve kako treba.
Mentor koji zna da ode u trenutku kad učenik može sam to je pravi uspeh.
„Znanje koje ne deliš, umire s tobom.
Znanje koje preneseš, živi u svakom jelu koje drugi napravi.“
Zato deli.
Ne zbog priznanja, nego zbog života samog.
Jer sve što si ikad naučio, neko ti je jednom poklonio.
Tvoj zadatak je da to vratiš svetu na svoj način.
Kada zatvoriš knjigu recepata i pogledaš unazad, nećeš pamtiti koliko si jela napravio.
Pamtićeš koga si naučio da voli ovaj posao.
Pamtićeš njihove prve pogrešne pokrete, njihovu nervozu, i trenutak kad su prvi put uradili nešto „kako treba“.
Tada shvatiš: tvoja najveća kreacija nisu tanjiri.
To su ljudi.
Za još edukativnog sadržaja pogledajte na www.chefdragomir.com
